Đorđe Roš, ratni heroj i veliki dobrotvor Srpske crkve rođen pre 130 godina

Đorđe Roš, proslavljeni heroj u ratovima Srbije 1912/1918. godine, čovek koji je zabeležio čuveni govor majora Gavrilovića prilikom odbrane Beogada 1915. i jedan od najvećih dobrotvora Srpske pravoslavne crkve, rođen je 20. avgusta 1896, pre 130 godina.

Otac, rodom Slovenac, bio je inženjer koji se 1881. nastanio u Srbiji, gde je prešao u pravoslavlje. U Srbiji je radio na izgradnji železničke i putne mreže, mostova.
Đorđe je bio dobrovoljac, kao učenik šestog razreda gimnazije, u Drugom balkanskom ratu 1913. godine, da bi se potom opredelio za vojnu službu.
Kao kadet vojne akademije učestvovao je u Boju na Ceru, avgusta 1914. godine, kada je ranjen.
Prilikom odbrane Beograda oktobra 1915. učestvovao je u borbama na Dunavu, na donjem Dorćolu, gde su se invazione austronemačke trupe iskrcale.

Nalazio se uz majora Gavrilovića u vreme kada je Gavrilović održao znameniti govor, obraćanje braniocima Beograda, s pozivom na odlučan otpor neprijatelju: "Junaci! Tačno u tri časa neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!".

Govor je zabeležio upravo Đorđe Roš, a objavio ga je u knjizi "Na Dunavskom keju 1915." obelodanjenoj 1931. u Beogradu.

Prilikom tog juriša Roš je teško ranjen. Neprijateljski projektil mu je prošao kroz mali mozak. Iako trajni invalid, pošto su ga lekari otpisali, posle dugotrajnog lečenja, uspeo je da pronađe način da se priključi srpskoj vojsci na Solunskom frontu, preko Švajcarske, uz pomoć Crvenog krsta. Na Solunskom frontu čak postaje vazduhoplovac. Bila je to njegova strast. Kao gimnazijalac, zadivljen letenjem, interesuje se za jedriličarstvo, s grupom vršnjaka iz boljestojećih beogradskih kuća, poput sina Branislava Nušića ili Aleksandra Deroka, koji će ta iskustva opisati decenijama potom.

U vreme svojevrsnog zatišja do jeseni 1915. godine vreme provodi sa francuskim vazduhoplovcima na Banjičkom polju, gde se obučavala grupa mladih starešina, oficira srpske vojske, za izviđače.

Učesnik je proboja Solunskog fronta, septembra 1918. godine. Rat je okončao sa činom kapetana. U međuratnom periodu, posle istupanja iz vojske odlazi na studije ekonomije, trgovine, u Beču. Uspelo mu je da razvije uspešno preduzeće u Beogradu. Pored drugog, zastupao je nemačku tešku industriju.

Poslovni uspeh omogućio mu je povremenu velikodušnost. Tako je, recimo, pomagao nastanak Aeroputa, nacionalne aviokompanije Kraljevine SHS.
Norveška kraljevska vlada imenovala je Đorđa Roša 1927. godine za počasnog konzula u Beogradu. To zvanje imao je do okončanja Drugog svetskog rata.
Tridesetih je velika sredstva darovao manastiru Gračanica na Kosovu i Metohiji, koji je tada bio u teškom stanju, za renoviranje.

Poput njegovog oca koji je pre balkanskih ratova, verovatno na sugestiju Jovana Cvijića, pomagao Niku Županiča, slovenačkog naučnika, antropologa, velikog zagovornika integralnog jugoslovenstva, Đorđe je na sličan način tridesetih pomogao Paju Jovanovića, velikog srpskog slikara, kada je ovaj napustio Beč. Roš ga je smestio u jedan od njegovih stanova u Birčaninovoj, gde će Jovanović provesti period okupacije.

Zahvaljujući diplomatskom statusu, porodicu je pravovremeno prebacio u Švajcarsku.
Kao emigrant posle Drugog svetskog rata, Roš ponovo razvija uspešno preduzeće u Argentini, a potom i u Nemačkoj, gde se nastanio 1960. godine.

Poslednje godine proveo je nadomak Svete Gore, gde je nesebično pomagao Hilandar, koji se tada nalazio u veoma teškom stanju, bez ikakve pomoći iz otadžbine, sa malenim brojem prestarelih monaha, pod pritiskom grčkih vlasti.
Pošto je postojala opasnost da Carska lavra Nemanjića na Svetoj Gori bude oteta iz ruku srpskih monaha, Đorđe Roš osniva Odbor za pomoć Hilandaru, čiji je član bio i kraljević Tomislav Karađorđević.

Od 1966. godine veći deo godine provodi u Uranopolisu, na obodu Svete Gore, kako bi usaglašavao pomoć manastiru sa potrebama bratstva, da bi se, sa suprugom, 1974. tamo potpuno preselio.
Pomoć je prikupljana širom sveta, kako od Srba tako i brojnih stranaca. Tako je uređena, na moderan način, manastirska riznica i biblioteka.
Uspelo im je i da ojačaju bratstvo mladim snagama. Upravo Đorđe Roš je tada uputio apel našim emigrantima da se mlađi ljudi koji nisu stvorili porodice pridruže hilandarskom bratstvu. Na apel su se odazvala petorica. Bili su to politički emigranti, koji su tokom okupacije u Srbiji podržavali Milana Nedića. Među njima, našao se i potonji otac Agaton, veliki duhovnik i podvižnik, kao i otac Mitrofan, dugogodišnji epitrop, najzaslužniji za ekonomski oporavak Hilandara, koji je uživao izuzetan ugled među Svetogorcima i Grcima uopšte. Otac Mitrofan je bio i protos (starešina Svete Gore), pa čak i predstavnik u Evropskom parlamentu. Devedesitih je neumorno radio na slanju pomoći, pre svega u ratna područja i organizovao prihvat hiljada izbeglih i dece u Grčkoj.

Roš je Hilandaru darovao i više vrednih predmeta iz porodične zaostavštine, slika ili predmeta vezanih za nacionalnu istoriju koje je neumorno prikupljao tokom većeg dela života, poput ustaničke zastave iz Boja na Mišaru.
Na uglu beogradskih ulica Birčaninove i Katićeve i danas o liku i stilu Đorđa Roša svedoče dve palate koje je izgradio za sebe i bližnje, da bi u njih po oslobođenju bilo smešteno sovjetsko osoblje, u sklopu njihove, danas ruske diplomatske misije.

Đorđe Roš umire marta 1977. prilikom odlaska na Svetu Goru, u Jerisosu. Imao je punih 80 godina. Pošto su ondašnje jugoslovenske vlasti odbile da bude sahranjen pored roditelja u manastiru Rakovica, njegovi posmrti ostaci leže među hilandarskim monasima na Svetoj Gori.

Jedina je svetovna ličnost kojoj je to dopušteno, zbog sasvim izuzetnih zasluga za srpski narod i Crkvu.